Budimo ljudi…

Juče je preminuo Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački, Njegova svetost Patrijarh srpski G. G. Pavle. Ne želim ovim tekstom da izazovem polemiku da li je ispravno proglasiti trodnevnu žalost ili polemiku o Njegovom liku i delu, a ponajmanje da skupljam bglogobodove zloupotrebljavajući smrt jednog od nas. Kad kažem „jednog od nas“, ne mislim na „pravoslavca jednog od nas“, već na osobu koja je živela sa nama… Prosto, želim da istresem iz sebe i podelim sa vama svoj stav.

Da se ne lažemo, pripadam Pravoslavnoj pastvi. Mogla sam da budem i Musliman, Budista, Šintoista, Katolik, Protestant…; ali, rođena sam u Pravoslavnoj porodici i krštena sam prema Pravoslavnim običajima. Ne pripadam redu PravoslavnihFundamentalista, niko bilo kojem drugom FundamentalističkomRedu (a sami smo svedoci da ih ima na sve strane –u religiji, a bogami, još više  u politici). Jednom rečju nisam ostrašćena. Možda mi se Pravoslavlje na našim prostorima posebno dopada, zato što je zadržalo i sebi prilagodilo veru naših predaka. Poznato je da samo Pravoslavni Srbi imaju KrsnuSlavu i SečenjaKolača, kakva nam je poznata. Danas je moja KrsnaSlava. Đurđic. Zbog mog stanja, ovo je prvi put da nisam sa svojom porodicom za slavskom trpezom. Lagala bih kad bih rekla da mi to ne pada teško. Iako nisam OstrašćeniPravoslavac, držim do običaja koji se vekovima poštuju i upražnjavaju u mojoj porodici. Možda baš zbog Đurđica, a možda i zbog sopstvenog preispitivanja, možda zbog nečeg trećeg,  tek ne mogu, a da ne razmišljam o blagopočivšem Patrijarhu srpskom Pavlu.

Neću pisati Njegovu biografiju ovde. Ko želi, može više o tome da sazna iz drugih izvora. Probaću da kažem kako je na mene lično uticalo Njegovo bivstvovanje među nama:

Smtram da je On čovek koji je radio, pre svega, na pomirenju naroda na ovim prostorima. Svaki njegov javni istup, svaka reč je bila odmerena i na mestu. U ono ratno vreme, bio je jedan od retkih koji je pozivao na mir. Mnogi su zaboravili je On umnogome i doveo do promena 2000. Ne smemo zaboraviti koliko je puta podržao tadašnju opoziciju (današnju vlast) na opšte zgražavanje tadašnje vlasti (ili režima). Setimo se samo 1996. godine i Kolarčeve ulice. Sećate se? Kritika  „one vlasti“ u „ono vreme“ je bila hrabar čin. Nekako mislim da On to nije posmatrao kao hrabrost, već kao istinu koju glasno treba reći:

„Kad su 1913. velike sile vršile razgraničenja između tadašnjih kraljevina Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i upravo uspostavljene države Albanije, uz sve pritiske austro-ugarske strane da i Dečani budu u sastavu Albanije, Jovan Cvijić, naš glavni ekspert na konferenciji u Londonu, pokazao je pregovaračima snimke carske lavre, sa čitavom naučnom dokumentacijom tada čuvenog francuskog vizantologa Gabrijela Mijea, i Visoki Dečani ostali su Srbiji, odnosno Crnoj Gori. Iako, u svemu, inače, antisrpska, i Austro-Ugarska je prihvatila da Dečani imaju prednost nad demografijom.

Sadašnja vlast u Srbiji očito ne zna za taj vrlo važan međunarodni primer. A kako bi i znala kada ni na Vidovdan 1989. predsednik Srbije nije samo nekoliko kilometara pošao od Gazimestana da vidi Gračanicu, “najlepši primer crkvene arhitekture u Evropi XIV veka”, kako je napisao i drugi svetski vizantolog, Englez Stiv Ransiman. A u Gračanici su se tada nalazile i mošti Sv. Kneza Lazara, koji nije bio samo crkveni svetitelj već i vladar, vrhovni komandant čitave srpske vojske koju je poveo da bi zaustavio osmanlijsku najezdu, i koji je u borbi poginuo. Takvom Knezu pripadale su i najviše državne počasti, ali predsednik Srbije, kako je sleteo, da bi samo održao svoj govor “u srcu Srbije”, odmah se, istim helikopterom, udaljio od nje, kao i od miliona okupljenih ljudi. Pitam se: kako će o sudbini Kosova pregovarati i presuđivati ljudi koji ne znaju šta zapravo srpski narod ima na Kosovu, i da li im je najpreča obaveza sačuvati upravo ono do čega im nije mnogo stalo, na svu našu nesreću.“

Smatram da je bio skroman čovek koji je isijavao ljubavlju, iskrenošću i poštenjem. Imala sam priliku da ga sretnem jednom davno (baš davno), kad sam bila u Patrijaršiji. Do tada sam ga viđala samo na televiziji prilikom većih svečanosti kada je nosio svečanu odoru. Ne znam zašto, ali mislila sam da se on tako i privatno nosi. I onda, u susret nam je naišao onizak čovek. U prvi mah ga nisam prepoznala. Nosio je staru crnu mantiju. Ni nalik osobi sa TV ekrana. Osmehnuo se, jedva sam promucala pozdrav i sva spetljana pokušala da mu celivam ruku… On se samo još lepše i šire osmehnu i blagosiljao me, a potom nastavio dalje svojim putem.

Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački, Njegova svetost Patrijarh srpski G. G. Pavle nije delio ljude po veroispovesti. Sam kazuje sledeće:

„Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetoga Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor, kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: “Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?” – “Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu” – odgovori Šiptar – “već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti.” Crnogorac ućuta, a Šiptar mi priđe da traži blagoslov za dete.“

Realno je sagledavao i problem Kosova i Metohije i zalagao se nesebično za poboljšanje položaja srpskog življa:

„Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Podsetio bih, na primer, da spomen-hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir, jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama Istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Govorilo se: kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji, i odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda.

Moramo istinama pogledati pravo u oči. Šiptarske vođe iskoristile su prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja da predstave kao nužnost nasilne zaštite od “nasilja”. To je za mene jedno od suštinskih pitanja Kosova.

Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, i kasnije, gledao sam kao na razlog više da se zlo uveća. U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari ili profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su. Oštre, odoka izricane presude delovale su razorno, i nikakvog smirivanja nisu donele, sem što su buntovi i borbe za nacionalne ciljeve Šiptara prelazili u tajna zaverenička okupljanja.“

Citirala bih još i:

„Srpski narod na Kosovu ima znatno veće, skuplje blago od svake imovine po planinama i ravnicama. Samo iza prokletija neznanja šta blago naših svetinja znači, nalaze se ključi za razumna rešenja more koja truje oba naroda, a preti i svima susedima. Jer, Kosovo nije zemlja samo preostalih Srba na njemu, niti je samo Srbija, ali Kosovo danas nije i samo srpsko! Pogledati takvoj istini u oči nije lako kao što ništa lakše nije imati hrabrosti i da svesno žrtvujemo sve, sem onoga bez čega ne možemo i ne smemo, da bismo opstali kao hrišćanski narod. Ako se obe strane pošteno suoče i počnu govoriti kao ljudi, dobra volja neće biti shvaćena kao slabost, već kao jedini pravi put da se izađe iz pakla za nedužni narod, i njihov i naš. U svakom slučaju, bolje bi nas razumeo svet koji nam još uvek okreće leđa, svakako i našom krivicom, ali i njihovim neznanjem, kobnim za politiku svemoći.

Sa svoje strane, budimo ono što u svojoj osnovi i jesmo: narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva, “jetrvice adamskog kolena” – narod sevapa, pravičnosti, istinoljublja, a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija. Borben, ali nikad ratoboran, da brani svoje a ne da osvaja i osvete čini.“

Ovim citatima Arhiepiskopa pećkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog, Njegove svetosti Patrijarha srpskog G. G. Pavle pokušala sam da vam dočaram kako je on uticao na mene i moja razmišljanja, a možda i na još neke od nas… Objektivnost i pravičnost, pre svega. Mnogi su ga nazivali „živim svecem“. Videla sam ga kao sponu među nama… Beskrajno sam mu zahvalna za sve što je uradio za nas.

Ovaj tekst (možda malo konfuzan i pretrpan citatima), privela bih kraju ovako:

„Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.“

Na samom kraju pozvala bih se na:

„Budimo ljudi, što neko reče, iako smo Srbi“.

Ostavimo politiku, verovanje i neverovanje po strani i odajmo iskrenu počast (ukoliko smatramo da je počasti zaslužan) velikom čoveku koji nas je svojim delima zadužio.

Večna mu slava i hvala.