Iz nocne smene se kuci vracam u 8 ujutru, ukljucujem klimu i tonem u prvi san oko 9 ujutru. Budim se svakih sat vremena.

Oko dva posle podne, ustajem iz kreveta i pravim kafu. Sedim neko vreme za kompjuterom i citam vesti iz otadzbine i sveta. Onda resavam da jos malo spavam. Budim se oko 5. Zvoni telefon.

- Tu sam, u tvom komsiluku... Na Astor stanici sam – kaze mi devojka sa kojom trcim

- Osecam se slabo... - kazem joj – Ne mogu danas da trcim...

- Hej, pa napolju je ionako uzas ! Skoro je 40 stepeni i sparno je kao u sauni...

Gledam kroz prozor u dvoriste. Vratio bih se nazad u krevet. Cutim...

- Mislila sam da svratim sada kod tebe... - kaze mi devojka sa kojom trcim - Imam nesto super za rucak. Sta kazes ?

Napolju ne vidim ni golubove ni macke. Par metalnih stolica, naslonjenih uz zid dvorista, sija se na jakom suncu. Naslucujem jaru u vazduhu napolju. Onu vrelinu koja umara i topi snagu u meni. Osecam se slab. Spava mi se.

Ipak, kazem moju adresu i broj stana devojci sa kojom trcim.

Pravim jos jednu kafu i cekam je. Stize ubrzo. Nasmejana je i donosi 4 cveta suncokreta. Nudim je kafom, a onda odlazim u kupatilo da se istusiram i obrijem.

Od hladne vode se osecam malo bolje. Izlazim iz kupatila i vidim da je u kuhinji sto vec postavljen. Nisam siguran da znam sta je sta od onoga sto je u cinijama. Prepoznajem tanke rezance, ali ne i ono sto je u manjim posudama. Prepoznajem povrce slicno grasku, zove se e-da-me. Onda vidim i komadice tikve na jednom od tanjira.

- Ovo su hladna soo-men rezanca, a jedu se tako sto ih umaces u neku od ovih cinijica. U jednoj je umak od sesama, u drugoj od soje i mladog luka, a u trecoj od morske trave... To je letnja hrana u Japanu... Probaj, shvatices... - kaze mi devojka sa kojm trcim i sva sija od srece.

- Hej, a ovo su kolaci koje sam juce napravila... Prvi put... – pokazuje mi tanjir sa cokoladnim kvadraticima – Unutra su ribizle. Nadam se da je sve ovo dobro ispalo...

Dok jedemo, razgovaramo o vrucini i o ovoj hrani koja okrepljuje i osvezava. Slusamo i muziku sa Okinave.

Posle rucka, pravim vocnu salatu sa jogurtom i medom za devojku sa kojom trcim. Mesam jagode, maline i borovnice. Sebi pravim jos jednu kafu i uz nju jedem cokoladne kolace sa ribizlama.

Kazem joj - Domo arigato.

Kaze mi - Doitashimashite.

Onda cutimo neko vreme.

- Mislim da si napet – kaze mi odjednom devojka sa kojom trcim – Pusti me da nesto uradim.

Gledam je.

Ona staje iza mene i pocinje da me masira. To cini tako sto palcevima pritiska odredjena mesta na mojim ramenima, ledjima i vratu.

- Hajde, idi lezi na sofu, ima mnogo toga da se razbije u tebi – kaze mi

I tako, oko tridesetak minuta, devojka sa kojom trcim razbija mnogo toga u meni. Dok to radi, objasnjava mi da je ovu masazu naucila u Indiji i da se i ona uvek oseti dobro kad razbija to nesto u telima napetih ljudi. Kaze mi da u svetu ima mnogo napetih ljudi.

Lezim i razmisljam o napetosti. Zamisljam zakrecene filtere koji malo toga mogu kroz sebe da propuste.

- Hej, pa mozda je nase telo, zapravo svo nase bice, kao nekakav filter koji ostaje cist samo ukoliko svet kroz njega prolazi ? A, mozda misli, posebno one koje uznemiruju, zakrecuju taj filter, nas same i onda ne uspevamo da propustamo svet kroz sebe. I onda dodjes ti i tvoji palcevi da to sredite... ? Za savrsen svet, savrseni filteri, jel' to ? – pitam devojku sa kojom trcim.

Ona ne kaze nista, samo jace pritisne neka mesta na mom vratu i na temenu.

Sjajno, sjajno....